osvrt

U saradnji sa Dom kulture Beograd/Studentski grad.

Revija je započela ostvarenjima iz „sveže“ 2012. godine, a završila se sa davnim ’60-im. Na repertoaru je bilo 26 filmova podeljenih u cikluse, uključujući i jednu tv-emisiju posvećenu alternativnom filmu osamdesetih: 1.Lista značajnih ostvarenja Alternative Film/Video festivala 2012. godine, 2.Lista značajnih ostvarenja Alternative Film/Video festivala 1982. godine i 3.Izbor alternativnih filmova autora Akademskog filmskog centra DKSG (1958-1968).

Odmah da kažemo da ove tri dekade vezuje, u pogledu filmskog izraza jedna ista, ali u svakom pogledu ingeniozna i kod svih autora prisutna - ekspresija. Ona je, kao filmski, a u širem smislu, naravno, i izraz svekolike umetnosti, ovde data, primera radi, i kroz imitaciju nemog filma, i kroz ne/obične kadrove (podrhtavajuće kamere iz ruke, prim.), i kroz tzv. duplu ekspoziciju, i namerno zamućene filtere, pa i kroz muziku, što komponovanu za filmove, što „pozajmljenu“ za iste. ( A ja kažem a gde je Amerika, slavnih „Idola“ proteže se kroz film REVLON Slobodana Đorđevića kao osvežavajućegorka muzička rečenica sa, za tu vrstu filma, tipičnim izbegavanjem poente!)

Treba naglasiti da u pogledu tehnike, nazovimo to jazom koji se na holivudskom planu od decenije do decenije uvek drastično oseti!, ovde za sve celuloidne servant’s of art iz ’60-’80-2000-ih, razlika te vrste ne postoji, što bi, ujedno, i značilo da je kompjuterska tehnologija malo šta izmenila na području ovakvog žanra – hvala Bogu! Nema, dakle, nasilnih ubacivanja i forsiranja izvesnih animacija, ili bilo čega drugog po pitanju isticanja različitosti, te gotovo da smo uvereni da bi se, da je Revija krenula hronološki, osim po modi, bilo šta osećalo da je eksplicitno u znaku tih i tih godina... Ovo se potpuni odnosi i na set stranih filmova prikazanih u prvom danu prikazivanja.

Biseri? Ima ih, naravno. SUZE, pokojnog Kokana Rakonjca, iz 1960. gde ja na vešt način, iako je tematika iz Drugog svetskog rata, odnosno ratna, izbegnuta bilo kakva ideološka komponenta, pa pomenuti REVLON Slobodana Đorđevića ’82., zbog dinamizma kamere i strogo urbane priče, pa, od stranih, Square Dance Hypnotist/Hipnotički kvadratni ples, Allana Browna iz Kanade, jer se stiče iluzija jednog jedinog, ali veoma lepršavog kadra.

U ne/prilici sam da polako, ali sigurno, u jednom pravcu osudim fenomen interneta, pa i u širem smislu i tzv.„Internet-generaciju“. Daleko od toga da sam prvi, ali još više bih voleo da ove redove nikada nisam ni morao da sročim... Ovo se, najpre, odnosi na putem kompjutera opasno zatupelu populaciju, kojima pridružujem i armiju mojih vršnjaka – i oni, polako, gube onaj kultni osećaj kada je u pitanju čak i notorna informacija i, zapravo, samo glume da nešto primaju. Posebna priča se odnosi na nešto što se nekad zvalo rukopis. Vidite, kada sam nekim prijateljima vo vremja ono donosio svoju tvorevinu, obično prvu verziju priče, novele ili kritike kakvog filma, prekucanu na sada već zaboravljenoj pisaćoj mašini, ona je, ta priča, novela ili kritika, uredno i redovno zaheftana, ostajala na stolu pomenutog i pozivala ga (sic!) da je pročita. Namerno nisam rekao obavezivala, jer tog osećaja, zapravo, nije ni bilo. Pozivala, dakle. I, kasnije, kad pomenuti prijatelj stigne, a, uglavnom, stizalo se, i te kako se stizalo, jer se HTELO STIZATI, sledio je komentar uz blagoslovenu kaficu ili, pak, nešto drugo... Ha! Znam sada da će mnogi zaurlati u stilu: „To je prevaziđeno! Prošli vek! Ili ono, u slengu, retro!“ Da, naravno. Kao što odmah priznajem i ovo: Naravno da ovaj tekst kucam u Word-u, a ne na pisaćoj mašini, naravno da se služim internetom i dobijam e-mailove, naravno da imam i svoj face-profil, kao što je, naravno, i ovaj tekst za blog prevashodno i napisan. Ne živi se od nostalgije, niti mislim da tzv. blagodeti zapadne kulture treba bezrezervno odbaciti zarad iste – zar nije lepo i praktično što se uvek i sve može snimiti, t.j. sačuvati? Lišeni smo, hvala Bogu, ponovnog prekucavanja, koje ruku na srce, ume da bude prilično zamorno, a da ne pominjem previše one ljude-stručnjake (dizajnere, arhitekte, inženjere, i dr.) koji rade u ostalim, daleko složenijim programima – svi su oni sejvom i sami sejvovani.

Zar treba na silu protiv vremena i po onoj narodnoj „s konja na magarca silaziti“?! Opet, naravno, ne. E, sad vratimo se osudi s početka – pogledajmo sve kroz ključnu reč koja se zove zloupotreba, a ja dodajem i inercija, pa ćemo ovde napraviti jedan nesrećan, ali nužan spoj – kao naziv za kakvu firmu: Zloupotreba & Inercija. Kažem zloupotreba, najpre prema sebi, jer nam je i dalje pružena blagoslovena mogućnost izbora, a većina više  n e  ž e l i  da je koristi, a kažem i inercija, jer je tako jezivo svuda prisutna, a oboje je vezano prenapregnutim betonom Brze-Internet-Informacije... mahom površne. Danas doživljam/o gotovo redovan odgovor od prijatelja/čitaoca, u širem smislu konzumenta, da je taj (vaš) tekst ili šta drugo „tu“ (u kompjuteru), i da „neće pobeći“. Naprotiv! Tek sada beži upravo tom kvaziprisutnošću! Jer, zapravo, u moru drugih informacija i izazova, kao da i nije tu, u vašem fajlu...

Na red dolaze, after eight (recimo), nova uveravanja i obećanja: „Evo, samo da završim ovo, pa ću...“, ili „Ne brini se, nisam zaboravio...“, etc. Kada na sve ovo dodam i onu pošast zvanu FACEBOOK, t.j. naročito ako preko njega nešto ozbiljno pošaljete, površnost dobija razmere epidemije! Zapravo, to je NEkonstatacija datog, NEuvažavanje osobe koja vam to šalje. Knjiga je već duže vreme poprimila (i) elektronski oblik. Cenim/o i to do izvesnih granica. Ne trebamo, pak, ceniti ako je izvesni autor objavio tzv. skraćeno, elektronsko izdanje... To je zločin i nad delom i nad čitaocem! Na svu moju/vašu žalost čuh nedavno da je toj pojavi podlegao i čuveni Umberto Eko, pa se njegovo Ime ruže pojavilo u takvom, skraćenom (čitaj: osakaćenom!) obliku na netu. Ipak, oprostimo jednom, recimo u tom vidu zavedenom starcu – sve ostalo, pa i lucidnost  godinama popušta – ali, molim vas, nemojmo držati stranu ljudima kojima je, kako sami kažu, a ne znaju koliko tragično zvuči, „internet drugi život“! Omirišite, uzmite, isprobajte, „konzumirajte“ blagoslovenu hartiju! Zahtevajte, ponekad, da određenu stvar u štampanom vidu dobijete, pa je na vaš sto stavite... Videćete kako vas poziva da je „posedujete“ na način koji vam ekran kompjutera nikad to neće moći da pruži!

Počnimo, zaista, početkom.

Bioskop (ili kino) je, kaže enciklopedija, filmski teatar u kome se prikazuju filmovi na velikom platnu. Dalje, kaže se, film su kao tehnologiju pronašli braća Limijer. U Parizu je 22. marta 1895. godine prikazan njihov film  "Izlazak radnika iz fabrike" u čuvenom Grand Kafeu. To je bila prva filmska predstava na svetu. Bioskopske predstave su se u početku davale po kafanama, a prvi bioskopi su bili putujući. Prvi nemi filmovi su imali i pijanistu koji je pratio projekciju odgovarajućom muzikom...  

Nastavimo našim početkom.

Prvi film u Srbiji je prikazan u Beogradu 6. juna 1896. u jednoj sali gostionice Zlatan krst na Terazijama ili, kako je to bilo okarakterisano, prikazivanje "fotografija oživljenih pomoću kinematografa". Prvi putujući bioskopi u Srbiji pojavili su se oko 1900. god., a prvi stalni bioskop je počeo sa radom u Beogradu 1906. god.u hotelu „Pariz“ vlasnika Svetozara Botorića naslovljen sa „Kinematografsko pozorište u hotelu Pariz“. Prvi domaći je snimljen 1910. Godine i zvao se „Karađorđe“, a režiser i glavni glumac je bio legendarni Čiča-Ilija Stanojević.

A sad (surova) današnjica...

Prekid rada bioskopa kao institucije koji je u Srbiji nastao s početka devedesetih godina prošlog veka, koštao je javnost – u širom smislu i samu kulturu! – toliko da je, praktično, čitava jedna generacija u potpunosti bila lišena samog ulaska u nekadašnji Hram celuloidne umetnosti, štaviše, nisu imali nikakvog pojma o tome šta je i kakve čari pruža tzv. Veliki ekran. Ti pojmovi su za prethodne generacije imali kultne nazive, odlazak u bioskop praktično je bio tretiran na nivou doživljaja, pa se govorilo da „Večeras idemo u mozi“. Drugi primer za status bioskopa kao kultnog mesta, bio je tip komentara „Šta ćemo za vikend?“, pa sledi: „Hoćemo li da ostanemo kod kuće da gledamo na Prvom programu (tu i tu) tv-seriju  – gotovo redovno bile su to sapunice tipa „Gradić Pejton“ !,- hoćemo li u grad na piće i igranku, ili ćemo svi u bioskop, daje se film - sledi naziv filma. O samoj atmosferi pre samog ulaska u kino-salu, mogao bi se čitav esej napisati: posteri (vremešnih) filmskih zvezda u holu, stajanje u red za kupovinu karte, istresanje sitnine – pogodite za šta? – naravno, za semenke ili kokice, specifični ručno izrađeni fišek za njih, potom gužva pred vratima, i „večito“ pitanje: Kada će već kraj te prve projekcije...?(Znate za ono: igra od 4, 6 i 8, a tek za specijalnu projekciju od 22.00 naveče?) Onda, ulazak: guranje pred vratima, cepanje karata, gledanje u red i broj mesta na njima, smeštanje na sedišta, po pravilu drvena, i rasponi komentara: Ma, gde uze ove za prvi red-iskrivićemo vratove!... Tu smo, važno je da smo tu!, Jedva čekam da počne!, Tišina tamo, počinje!... I... svetla se gase, zatreperi projektor, mlaz svetlosti krene na platno, zapucketa kopija i – filmska čarolija Velikog ekrana počinje... Liči li sve ovo pomalo na nostalgiju? Da.

Sekcija ljubitelja filma „Ervin Mareš“ koja počela je sa radom 16. februara 2009. u okviru Filmske redakcije Kulturnog centra Vršac na pomalo volšeban uspeva da vrati publiku u bioskop! Ako postoji jedna kontinuirana potreba naših „sekcionaša“, kako ponekad u šali volimo da nazovemo članove sekcije, a ne samo da postoji, nego sa i sa žudnjom kod nekih članova graniči, ona glasi: „Dajte nam što više umetničkih filmova!“ Mi im tu želju, uglavnom, i ispunjavamo. Ali... bez sjaja, t.j. glamura i „svetlosti velegrada“, alias Holivuda, pa i onoga što je ne baš tako davno rekao Kusturica „Nema dobrog filma bez šore, šege i ševe“., u ovom slučaju nazvano prostije DOBROM KOMERCIJALOM, nema ni dobrog (čitaj: kompletnog) programa! Naravno, krajnost ovakvog izbora dovela bi, takođe, do zasićenosti – Kao što se zna, američka kinematografija je, u samim temeljima, uvek imala prednost u odnosu na evropsku kada je tehnika u pitanju. Pak, sa one druge, dramaturške/dramske  strane uvek je bila slabija , a po mnogo čemu, i danas takva ostala. Da sada ne bi išli u one tzv. „retro“ primere pojedinačno, kazaćemo uopšteno, ali time i određenije: neki njihovi pokušaji da ekranizuju evropske teme, pa još i literarne!, neretko su završavali na Starom kontinentu sa dobrom dozom podsmeha i osude, kako kod publike, tako i kod kritičara... Tragikomično. Avaj, ostadoše na planu tehnike (naravno, i budžeta koju istu uslovljava!) neprikosnoveni majstori iluzije. Sa sadašnjom kompjuterskom tehnologijom – na istu je Evropa, doduše, sada sa njima uglavnom u egali – napraviše, citaraćemo jednog dobronamernog filmskog voditelja iz „mlakih“ osamdesestih: „Da... ne postoji više ništa što se ne može snimiti!“ Tačno, hajde da parafraziramo „Da...ne postoji više nikakva glupost koju oni, Amerikanci, ne mogu snimiti!“ Tako se lik „Ledi Miledi“ iz romana Aleksandra Dime pretvara u Laru Kroft a biće i u (ženskog) Džems Bonda, a Guliver iz Sviftovih „Guliverovih putovanja“ u profanizovanog, površnog i vulgarnog, nadasve! američkog (pseudo)tinejdžera koji rešava probleme Liliputanaca i Blefusijanaca na način koji ovde nije vredno ni opisati...! Profanizovali su oni, da ne kažemo u U SAMU AKCIJU preveli, i „Mobi Dika“, redukovali likove na jednu crtu iz „Grofa Monte Krista“ („taj prljavi bankar Danglar“), skoro se šegačili na temu Miltonovog „Izgubljenog raja“, a samo čekamo da počnu sve to da rade, da mekdnonalizuju, i jednog Dostojevskog, Tolstoja, pa i Andrića, što da ne?! Tripujemo: Đerzelez u Sarajevu (junak, kao „muslimanski“ Rambo!), Đerzelez u hanu... Đerzelez u Njujorku!... Okrenimo sad drugu stranu, a držimo se, opet, one kritičarske „razabrati šaru u pletivu“, što će reći u – ponudi. Lupom ćemo tražiti, lupom ćemo i naći. Uvažena, dobronamerno-eruditna osoba kakav je bio naš pokojni profesor Ervin Mareš, po kome se naša sekcija i zove, delio je moje mišljenje da jedan bioskopski repertoar naprosto po sebi iziskuje i komercijalne filmove, t.j. hitove. On je imao gotovo savršen osećaj da primeti sve glavne osobine jednog ostvarenja: najpre sa one vizuelne, bazične strane, zatim scenarija, glume, karakterologije, ali – što je posebno radovalo one koje su imali čast da pored njega u bioskopu sede – i sve moguće „deklaracije“. Ovo poslednje odnosilo se kao drugo ime za tipične? standardne? redovne? Propuste jednog američkog filma... Kuku! Da je danas sa nama, doživeo bi još nešto što je tek naslutiti mogao, a možda u jednoj ravni već i znao: evropska se, a posebica francuska i ruska kinematografija (zamislite, baš ona i to posle Tarkovskog!) danas naprosto udvara američkoj, štaviše sramotno je  i m i t i r a! Tako je, primera, i slavni Nikita Mihalkov pao u zamku iste imitacije: snimio je „Varljivo sunce 2“!. Kao da je ono prethodno bilo „Varljivo sunce 1“. I, naravno, podilazeći, u tom višesatnom, mada ne i dosadnom ostvarenju, opet bio nagrađen, ovoga puta Oskarom za najbolji strani film, našao se na top-ten, etc.

Ipak, tešimo se „starom“ mišlju da Indija snima oko hiljadu filmova godišnje, pa tek, zamislite, kad bi oni uspeli, kao što Ameri jesu, da svojim trešom, izuzecima čast!, svetsko tržište zaraze i preplave... Noćna mora, ha? Pa i zbog toga napravismo mi onaj „kvantni skok“ u edukacijskom smislu.

Vaš lokalni Đenka zove vas i u nastupajućoj 20.... onom „Ponovo radi bioskop“.

Kvalitativno posmatrano Sekcija ljubitelja filma "Ervin Mareš" je napravila "kvantni skok" u svom angažmanu na popularizaciji "pravih" filmova i autora.
Tokom prethodnih sezona smo se osvrnuli i na domaću kinematografiju ali i na literaturu i stručne časopise koji se bave ovom tematikom. Nažalost u srbiji je jako malo uspešnih projekata koji su uspeli da opstanu u moru blogova koji se sada bave analizama filmova sumnjive "umetničke vredosti".

Časopis Filaž, čiju smo redakciju imali priliku da ugostimo, jeste možda i jedini do kraja dosledni magazin u našoj zemlji koji održava nivo filmske struke. Njihovo gostovanje nam je omogućilo da sagledamo koliko je publika spremna da o filmu i nauči kako bi, upravo, mogla da razlikuje kvalitetan film u moru produkcije.
Na domaćem tržištu se takođe mogu naći vredna filmska ostvarenja novije generacije samo je potrebno znati gde tragati. Filaž dobar deo svojih stranica posvećuje i mladim autorima, otkriva nam potencijal niskobudžetne produkcije u kojoj dominiraju talenat i kreativnost.

Vršačka publika je prilikom svakog gostovanja a koje je bilo posvećeno teoriji filma imala mnoštvo pitanja te se svaki put razvijala plodna diskusija na obostrano zadovoljstvo.
Možda upravo zbog te dobre teorijske baze ove godine je u Kulturnom centru uspeo da zaživi i BELDOKS (međunarodni festivala dokumentarnog filma) ili Festival ekološkog filma koji je takođe imao svoju publiku.

Bioskopska sala je postala, čini mi se, u pravom smislu učionica gde se dolazi da bi se o filmu učilo i to od velikana ove umetnosti. Jedno od, meni najdražih gostovanja, od kada vodim ovu sekciju, svakako je bilo gostovanje reditelja Slobodana Šijana-autora kultnih filmova poput maratonaca, ko to tamo peva, kako sam sistematski uništen od idiota, davitelj protiv davitelja... Ako mogu primetiti tokom ovog gostovanja se razio jedan poseban intimni odnos između reditelja i prisutnih u sali jer tema nisu bili samo njegovi dobro poznati filmovi već mnogo značajnija baza iz koje je on kao mlad reditelj crpeo znanje i na kojoj je gradio svoju specifičnu poetiku. Publika je sa zadovoljstvom učestvovala u tom delu izlaganja, motivisala Šijana pitanjima ili kvalitetnim digresijama. Rekao bih da je vršačka filmska publika naučila da izvuče maksimum iz svakog kvalitetnog gosta.

Pored već pomenutog Šijana, imali smo čast da premijerno prikažemo dokumentarac "O Gningo" Darka Bajića, takođe velikana domaće filmske produkcije koga sigurno većina pamti po kultnom serijalu "Sivi dom".

Rečju, dokazano je na primeru jednog malog eksperimenta koji traje, evo već treću godinu, da bioskopi mogu opstati i ne samo to već postati popularna mesta koja dobijaju novu dimenziju. Jednako je prestižno imati člansku kartu "tajnog društva ljubitelja filma" kao i biti član biblioteke.

Godinu smo odlučili da završimo avangardnim FSFF-om (festival srpskog filma fantastike). Jasno je da se nije radilo o doslovnom iščitavanju žanrovskih pravila nego više o niskobudžetnim parodijama na pomenuti žanr SFI. Pored preglomaznog programa koji je trajao i po nekoliko časova publika je istrajavala. Šta reći osim da se na planu rada sa filmskom publikom postiglo dovoljno u smislu poticaja a da se sada odvija jedan nezaustavljivi proces u kome ćemo mi pratiti publiku a ne ona nas.