U ne/prilici sam da polako, ali sigurno, u jednom pravcu osudim fenomen interneta, pa i u širem smislu i tzv.„Internet-generaciju“. Daleko od toga da sam prvi, ali još više bih voleo da ove redove nikada nisam ni morao da sročim... Ovo se, najpre, odnosi na putem kompjutera opasno zatupelu populaciju, kojima pridružujem i armiju mojih vršnjaka – i oni, polako, gube onaj kultni osećaj kada je u pitanju čak i notorna informacija i, zapravo, samo glume da nešto primaju. Posebna priča se odnosi na nešto što se nekad zvalo rukopis. Vidite, kada sam nekim prijateljima vo vremja ono donosio svoju tvorevinu, obično prvu verziju priče, novele ili kritike kakvog filma, prekucanu na sada već zaboravljenoj pisaćoj mašini, ona je, ta priča, novela ili kritika, uredno i redovno zaheftana, ostajala na stolu pomenutog i pozivala ga (sic!) da je pročita. Namerno nisam rekao obavezivala, jer tog osećaja, zapravo, nije ni bilo. Pozivala, dakle. I, kasnije, kad pomenuti prijatelj stigne, a, uglavnom, stizalo se, i te kako se stizalo, jer se HTELO STIZATI, sledio je komentar uz blagoslovenu kaficu ili, pak, nešto drugo... Ha! Znam sada da će mnogi zaurlati u stilu: „To je prevaziđeno! Prošli vek! Ili ono, u slengu, retro!“ Da, naravno. Kao što odmah priznajem i ovo: Naravno da ovaj tekst kucam u Word-u, a ne na pisaćoj mašini, naravno da se služim internetom i dobijam e-mailove, naravno da imam i svoj face-profil, kao što je, naravno, i ovaj tekst za blog prevashodno i napisan. Ne živi se od nostalgije, niti mislim da tzv. blagodeti zapadne kulture treba bezrezervno odbaciti zarad iste – zar nije lepo i praktično što se uvek i sve može snimiti, t.j. sačuvati? Lišeni smo, hvala Bogu, ponovnog prekucavanja, koje ruku na srce, ume da bude prilično zamorno, a da ne pominjem previše one ljude-stručnjake (dizajnere, arhitekte, inženjere, i dr.) koji rade u ostalim, daleko složenijim programima – svi su oni sejvom i sami sejvovani.

Zar treba na silu protiv vremena i po onoj narodnoj „s konja na magarca silaziti“?! Opet, naravno, ne. E, sad vratimo se osudi s početka – pogledajmo sve kroz ključnu reč koja se zove zloupotreba, a ja dodajem i inercija, pa ćemo ovde napraviti jedan nesrećan, ali nužan spoj – kao naziv za kakvu firmu: Zloupotreba & Inercija. Kažem zloupotreba, najpre prema sebi, jer nam je i dalje pružena blagoslovena mogućnost izbora, a većina više  n e  ž e l i  da je koristi, a kažem i inercija, jer je tako jezivo svuda prisutna, a oboje je vezano prenapregnutim betonom Brze-Internet-Informacije... mahom površne. Danas doživljam/o gotovo redovan odgovor od prijatelja/čitaoca, u širem smislu konzumenta, da je taj (vaš) tekst ili šta drugo „tu“ (u kompjuteru), i da „neće pobeći“. Naprotiv! Tek sada beži upravo tom kvaziprisutnošću! Jer, zapravo, u moru drugih informacija i izazova, kao da i nije tu, u vašem fajlu...

Na red dolaze, after eight (recimo), nova uveravanja i obećanja: „Evo, samo da završim ovo, pa ću...“, ili „Ne brini se, nisam zaboravio...“, etc. Kada na sve ovo dodam i onu pošast zvanu FACEBOOK, t.j. naročito ako preko njega nešto ozbiljno pošaljete, površnost dobija razmere epidemije! Zapravo, to je NEkonstatacija datog, NEuvažavanje osobe koja vam to šalje. Knjiga je već duže vreme poprimila (i) elektronski oblik. Cenim/o i to do izvesnih granica. Ne trebamo, pak, ceniti ako je izvesni autor objavio tzv. skraćeno, elektronsko izdanje... To je zločin i nad delom i nad čitaocem! Na svu moju/vašu žalost čuh nedavno da je toj pojavi podlegao i čuveni Umberto Eko, pa se njegovo Ime ruže pojavilo u takvom, skraćenom (čitaj: osakaćenom!) obliku na netu. Ipak, oprostimo jednom, recimo u tom vidu zavedenom starcu – sve ostalo, pa i lucidnost  godinama popušta – ali, molim vas, nemojmo držati stranu ljudima kojima je, kako sami kažu, a ne znaju koliko tragično zvuči, „internet drugi život“! Omirišite, uzmite, isprobajte, „konzumirajte“ blagoslovenu hartiju! Zahtevajte, ponekad, da određenu stvar u štampanom vidu dobijete, pa je na vaš sto stavite... Videćete kako vas poziva da je „posedujete“ na način koji vam ekran kompjutera nikad to neće moći da pruži!

Najnoviji roman Umberta Eka je uspešno podražavanje romana-feljtona, žanra koji je u drugoj polovini XIX veka osvajao publiku, a čiji su izraziti predstavnici bili francuski pisci Pol Feval („Lagarder“, poznatiji i kao „Vitez-grbonja“), zatim Aleksandar Dima sa mnoštvom svojih romana, ali i manje poznati Rafael Sabatini sa delom „Skaramuš“. Majstor parafraze i, posle Borhesa, verovatno najbolji predstavnik korišćenja književnog nasleđa, slavni Italijan nas ni ovoga puta ne izneverava kao čitaoce: vrhunskim spojem erudicije i literature, njegov roman ispisan u prvom licu jednine, sa sporadičnim piščevim pojašnjenjima, vrti se kao kakav vešti prozni karusel u svega tri-četiri godine „za svet presudne“ (1895.-1897.) rugajući se, najpre i iznad svega, tzv. „teorijama zavere“, a, nadasve, svakoj vrsti šovinizma i tobože zabrinutosti za sudbinu sveta od „jevrejke zavere“. Radnja romana je, pretežno, smeštena u Pariz sa izletima u Italiju i Siciliju. Glavni junak Simon Simonini, falsifikator bez premca i špijun, izmišljen je, ali svi ostali – nisu. Njihovi antisemitski stavovi su, kako i sam autor kaže na kraju dela, bili stvarni, koliko i ljudi koji su ih izrekli. Kruna raznih Simoninijevih postavljenih mreža, zamki i pripremanja atentata, prethodno začinjenim falsifikatima – a sve po nalogu vlade –su famozni Protokoli sionskih mudraca. On ih piše/izmišlja i na proveru pretpostavljenima daje, i to onako kako koje poglavlje sa većom ili manjom dozom antisemitizma dovrši, t.j. dosoli. Taj se antijudaizam odslikava u likovima „zlih Jevreja“ koje se sastaju na Praškom groblju, prastaroj jevrejskoj nekropoli i koji – da ne citiram - jasno pretpostavljaju svoju nadrasu svima ostalim (nižim) bićima, gojevima, jer su oni, Jevreji,budući gospodari sveta, a svi su ostali bili/biće njihovi robovi... (Liči li vam ovaj program na još nečiji, ne tako davni?). Autor se, zapravo, na njemu svojstven način, podsmeva svim mitovima/mistifikacijama i famama oko takvih tema i predmeta - ranije u Baudolinu sa Svetim Gralom, pa masonima i „stepenima“ istih u Fukoovom platnu, pa i u začetku, sa „knjigom koja ubija“ u proslavljenom Imenu ruže ... Lucidno govori i nečemu nelucidnom – ljudskoj gluposti.

Interesantna je tehnika pisanja koju je Eko ovoga puta primenio: ne samo da se poslužio kombinacijom, zapravo smenom pripovedanja jedne šizofrene ličnosti kakva je Simonini, te u jednom poglavlju to on, glavni pripovedač Simon Simonini, a drugi put Dala Pikola, sveštenik koji „se suprotstavlja zločinima njegovog prethodnika“, već je ubacio, uključujući i sebe kao pisca, tzv.objektivnog pripovedača, različit font kojima ovaj ili onaj govori. Povrh svega, kao pomenuti majstor parafraze, Eko je začinio roman ilustracijama tipičnim za romane-feljtone onoga doba. Na stranicama nam se, dakle, smeše koliko ozbiljne, toliko i karikaturalne slike situacija ili likova iz dela, a ispod svake je doslovan citat sa jedne od stranica romana.
Iako je tehnika smenjivanja stanja svesti primenjena tehnikom „heftalice“, t.j. od – do (poglavlja do poglavlja),gde mu se može zameriti da, takvo, deluje u psihologizaciji likova gotovo mehaničko, previše „presečeno“, pa i previše ritmično, kao kakvo kucanje preciznošću satnog mehanizma, ovo delo zavređuje veliku pažnju svih čitaoca, a ne samo ljubitelja Umberta Eka, ako ništa drugo a ono zbog rušenja raznih predrasuda koje, pre ili kasnije, koštaju svet tolikih žrtava.

Priredio: Živojin Petrović