Počnimo, zaista, početkom.

Bioskop (ili kino) je, kaže enciklopedija, filmski teatar u kome se prikazuju filmovi na velikom platnu. Dalje, kaže se, film su kao tehnologiju pronašli braća Limijer. U Parizu je 22. marta 1895. godine prikazan njihov film  "Izlazak radnika iz fabrike" u čuvenom Grand Kafeu. To je bila prva filmska predstava na svetu. Bioskopske predstave su se u početku davale po kafanama, a prvi bioskopi su bili putujući. Prvi nemi filmovi su imali i pijanistu koji je pratio projekciju odgovarajućom muzikom...  

Nastavimo našim početkom.

Prvi film u Srbiji je prikazan u Beogradu 6. juna 1896. u jednoj sali gostionice Zlatan krst na Terazijama ili, kako je to bilo okarakterisano, prikazivanje "fotografija oživljenih pomoću kinematografa". Prvi putujući bioskopi u Srbiji pojavili su se oko 1900. god., a prvi stalni bioskop je počeo sa radom u Beogradu 1906. god.u hotelu „Pariz“ vlasnika Svetozara Botorića naslovljen sa „Kinematografsko pozorište u hotelu Pariz“. Prvi domaći je snimljen 1910. Godine i zvao se „Karađorđe“, a režiser i glavni glumac je bio legendarni Čiča-Ilija Stanojević.

A sad (surova) današnjica...

Prekid rada bioskopa kao institucije koji je u Srbiji nastao s početka devedesetih godina prošlog veka, koštao je javnost – u širom smislu i samu kulturu! – toliko da je, praktično, čitava jedna generacija u potpunosti bila lišena samog ulaska u nekadašnji Hram celuloidne umetnosti, štaviše, nisu imali nikakvog pojma o tome šta je i kakve čari pruža tzv. Veliki ekran. Ti pojmovi su za prethodne generacije imali kultne nazive, odlazak u bioskop praktično je bio tretiran na nivou doživljaja, pa se govorilo da „Večeras idemo u mozi“. Drugi primer za status bioskopa kao kultnog mesta, bio je tip komentara „Šta ćemo za vikend?“, pa sledi: „Hoćemo li da ostanemo kod kuće da gledamo na Prvom programu (tu i tu) tv-seriju  – gotovo redovno bile su to sapunice tipa „Gradić Pejton“ !,- hoćemo li u grad na piće i igranku, ili ćemo svi u bioskop, daje se film - sledi naziv filma. O samoj atmosferi pre samog ulaska u kino-salu, mogao bi se čitav esej napisati: posteri (vremešnih) filmskih zvezda u holu, stajanje u red za kupovinu karte, istresanje sitnine – pogodite za šta? – naravno, za semenke ili kokice, specifični ručno izrađeni fišek za njih, potom gužva pred vratima, i „večito“ pitanje: Kada će već kraj te prve projekcije...?(Znate za ono: igra od 4, 6 i 8, a tek za specijalnu projekciju od 22.00 naveče?) Onda, ulazak: guranje pred vratima, cepanje karata, gledanje u red i broj mesta na njima, smeštanje na sedišta, po pravilu drvena, i rasponi komentara: Ma, gde uze ove za prvi red-iskrivićemo vratove!... Tu smo, važno je da smo tu!, Jedva čekam da počne!, Tišina tamo, počinje!... I... svetla se gase, zatreperi projektor, mlaz svetlosti krene na platno, zapucketa kopija i – filmska čarolija Velikog ekrana počinje... Liči li sve ovo pomalo na nostalgiju? Da.

Sekcija ljubitelja filma „Ervin Mareš“ koja počela je sa radom 16. februara 2009. u okviru Filmske redakcije Kulturnog centra Vršac na pomalo volšeban uspeva da vrati publiku u bioskop! Ako postoji jedna kontinuirana potreba naših „sekcionaša“, kako ponekad u šali volimo da nazovemo članove sekcije, a ne samo da postoji, nego sa i sa žudnjom kod nekih članova graniči, ona glasi: „Dajte nam što više umetničkih filmova!“ Mi im tu želju, uglavnom, i ispunjavamo. Ali... bez sjaja, t.j. glamura i „svetlosti velegrada“, alias Holivuda, pa i onoga što je ne baš tako davno rekao Kusturica „Nema dobrog filma bez šore, šege i ševe“., u ovom slučaju nazvano prostije DOBROM KOMERCIJALOM, nema ni dobrog (čitaj: kompletnog) programa! Naravno, krajnost ovakvog izbora dovela bi, takođe, do zasićenosti – Kao što se zna, američka kinematografija je, u samim temeljima, uvek imala prednost u odnosu na evropsku kada je tehnika u pitanju. Pak, sa one druge, dramaturške/dramske  strane uvek je bila slabija , a po mnogo čemu, i danas takva ostala. Da sada ne bi išli u one tzv. „retro“ primere pojedinačno, kazaćemo uopšteno, ali time i određenije: neki njihovi pokušaji da ekranizuju evropske teme, pa još i literarne!, neretko su završavali na Starom kontinentu sa dobrom dozom podsmeha i osude, kako kod publike, tako i kod kritičara... Tragikomično. Avaj, ostadoše na planu tehnike (naravno, i budžeta koju istu uslovljava!) neprikosnoveni majstori iluzije. Sa sadašnjom kompjuterskom tehnologijom – na istu je Evropa, doduše, sada sa njima uglavnom u egali – napraviše, citaraćemo jednog dobronamernog filmskog voditelja iz „mlakih“ osamdesestih: „Da... ne postoji više ništa što se ne može snimiti!“ Tačno, hajde da parafraziramo „Da...ne postoji više nikakva glupost koju oni, Amerikanci, ne mogu snimiti!“ Tako se lik „Ledi Miledi“ iz romana Aleksandra Dime pretvara u Laru Kroft a biće i u (ženskog) Džems Bonda, a Guliver iz Sviftovih „Guliverovih putovanja“ u profanizovanog, površnog i vulgarnog, nadasve! američkog (pseudo)tinejdžera koji rešava probleme Liliputanaca i Blefusijanaca na način koji ovde nije vredno ni opisati...! Profanizovali su oni, da ne kažemo u U SAMU AKCIJU preveli, i „Mobi Dika“, redukovali likove na jednu crtu iz „Grofa Monte Krista“ („taj prljavi bankar Danglar“), skoro se šegačili na temu Miltonovog „Izgubljenog raja“, a samo čekamo da počnu sve to da rade, da mekdnonalizuju, i jednog Dostojevskog, Tolstoja, pa i Andrića, što da ne?! Tripujemo: Đerzelez u Sarajevu (junak, kao „muslimanski“ Rambo!), Đerzelez u hanu... Đerzelez u Njujorku!... Okrenimo sad drugu stranu, a držimo se, opet, one kritičarske „razabrati šaru u pletivu“, što će reći u – ponudi. Lupom ćemo tražiti, lupom ćemo i naći. Uvažena, dobronamerno-eruditna osoba kakav je bio naš pokojni profesor Ervin Mareš, po kome se naša sekcija i zove, delio je moje mišljenje da jedan bioskopski repertoar naprosto po sebi iziskuje i komercijalne filmove, t.j. hitove. On je imao gotovo savršen osećaj da primeti sve glavne osobine jednog ostvarenja: najpre sa one vizuelne, bazične strane, zatim scenarija, glume, karakterologije, ali – što je posebno radovalo one koje su imali čast da pored njega u bioskopu sede – i sve moguće „deklaracije“. Ovo poslednje odnosilo se kao drugo ime za tipične? standardne? redovne? Propuste jednog američkog filma... Kuku! Da je danas sa nama, doživeo bi još nešto što je tek naslutiti mogao, a možda u jednoj ravni već i znao: evropska se, a posebica francuska i ruska kinematografija (zamislite, baš ona i to posle Tarkovskog!) danas naprosto udvara američkoj, štaviše sramotno je  i m i t i r a! Tako je, primera, i slavni Nikita Mihalkov pao u zamku iste imitacije: snimio je „Varljivo sunce 2“!. Kao da je ono prethodno bilo „Varljivo sunce 1“. I, naravno, podilazeći, u tom višesatnom, mada ne i dosadnom ostvarenju, opet bio nagrađen, ovoga puta Oskarom za najbolji strani film, našao se na top-ten, etc.

Ipak, tešimo se „starom“ mišlju da Indija snima oko hiljadu filmova godišnje, pa tek, zamislite, kad bi oni uspeli, kao što Ameri jesu, da svojim trešom, izuzecima čast!, svetsko tržište zaraze i preplave... Noćna mora, ha? Pa i zbog toga napravismo mi onaj „kvantni skok“ u edukacijskom smislu.

Vaš lokalni Đenka zove vas i u nastupajućoj 20.... onom „Ponovo radi bioskop“.